IV разред

СА  АЛИСОМ   НА   СЕЛУ
(причање на основу датог почетка)
Сунце се поигравало на Алисином уснулом лицу. Протрљала је очи и погледала око себе, видела је како седим, пијем чај и смешкам се. Обећала сам јој да ћу је водити на фарму мога ујака. Устала  је, са своје лепршаве хаљинице отресла  је суво лишће. Очешљала  је своју дугу косу и рекла да је спремна. Одмах смо кренуле на фарму. На старом ујаковом отирачу угледале смо њену мачку Дину. Дина је знала да говори, поздравила нас је, што нас је јако зачудило. Рекла нам је да је то научила од мачка Церекала. У даљини зачуле смо смех. Кад смо се приближиле, виделе смо мог ујака, Мартовског Кунића и Шеширџију како пију чај. Једни другима су постављали бесмислене загонетке.Нисмо хтеле да их узнемиравамо па смо отишли да Алиси покажем зечеве. Кавез је био велик да смо могле да уђемо унутра. Бели зец је причао са другим зечевима.Позвао нас је да видимо модну ревију његове познанице.Одвео нас је до малог ћошка у кавезу где се налазио један мали ормарић. Дао нам је мали  колачић од  кога смо се смањиле и могле да уђемо унутра. Унутра се налазила огромна сцена, а око сцене седишта. Сместиле смо се а поред нас су седеле: Војвоткиња, Краљица и Краљ, Лажна корњача, Грифон, Бил и све животиње фарме. Добиле смо шећерлеме уместо кокица. Ишли су један за другим  зецом са различитим хаљинама и оделима, сва одећа је била лепа и занимљива. Одједном се Бели зец створио иза нас, сав уплашен и узрујан. Питао нас је да ли желимо да обучемо неке хаљине и прошетамо сценом јер је једна кројачица направила две хаљине коју нико не може да обуче а морају да их покажу јер је то била Краљичина жеља. Нисмо ни хтеле да питамо шта ће се десити ако то не урадимо. Одмах смо кренуле за њим. Слатке мале зечице су нас нашминкале великим пуфнастим четкицама. Фризуре нам је направила веверица, претпоставила сам да је то по њеним стилу, јер нам је фризура изгледала као њен реп. На крају је дошла та лепршава хаљина са срцима. Хаљина је личила на Краљичину. Изашле смо, прошетале онако нормално по сцени јер нисмо знале неке специјалне покрете али смо на крају добиле велики аплауз. На крају нам је и Краљица честитала. Делили су нам поклоне, а кад су дошли до мене, пробудила сам се, а поред мене је била књига  „Алиса у Земљи чуда“.
Eлена Атлагић, ученица 4.2